Običaj koji traje vekovima
Tačno vreme nastanka ovog običaja nije poznato, ali etnolozi smatraju da njegovi koreni sežu najmanje do kasnog srednjeg veka. U vreme kada je većina stanovništva živela u selima, a pismenost bila retkost, jedini pravi način da nekoga pozovete na venčanje bio je da mu dođete na kućni prag. Poziv nije bio formalnost. Bio je izraz poštovanja. Zato se nekada govorilo da se na svadbu ne zove papirom, već rečju i zdravicom.
Buklija, pljoska ili čutura?
U različitim krajevima Srbije ovaj predmet nosi različita imena. Neko će reći buklija, neko pljoska, neko čutura ili čuturica. Bez obzira na naziv, njena uloga bila je ista. Punila se domaćom rakijom, dok se u pojedinim krajevima južne Srbije u nju sipalo vino.
Zatim bi bila ukrašena svežim cvećem, grančicom ruzmarina i svadbarskim peškirom, ako se ženio sin, odnosno finom maramom kada se udavala ćerka.
Svaki detalj imao je svoju simboliku. Rakija je predstavljala gostoprimstvo. Ružmarin vernost i dugovečnost. Cveće radost novog početka. Peškir je bio znak poštovanja i umeća domaćice.
Ko je nosio bukliju?
Pozivanje na svadbu nije mogao da obavi bilo ko. Najčešće su to bili otac mladoženje, brat, deda ili drugi blizak muški član porodice. U narodu je bio poznat kao pozivar. Njegov zadatak nije bio samo da uruči poziv. Dolazio bi od kuće do kuće, nazdravljao sa domaćinom i izgovarao zdravicu kojom poziva porodicu na venčanje.
Prvi se uvek pozivao kum. Zatim stari svat. Tek nakon njih obilazila se ostala rodbina, komšije i prijatelji. Postojalo je i jedno nepisano pravilo: onaj ko započne pozivanje, morao je da ga dovrši. Smatralo se da nije dobro da se taj važan posao prepusti drugome.
Kada se poziv prihvatio
Dolazak pozivara bio je mali događaj za svaku kuću. Domaćin bi dočekao gosta na vratima, nazdravio i otpijao gutljaj iz iste buklije. Time nije samo prihvatao poziv, već je javno pokazivao da će svojim prisustvom uveličati svadbu. Nakon toga buklija se ponovo dopunjavala rakijom ili vinom.
Domaćica bi ubrala cvet iz svoje bašte i njime dodatno ukrasila bukliju. Često bi pozivaru darivala ručno tkani peškir, košulju, jastuk, jorgan ili novac.: u skladu sa mogućnostima porodice. Kako je obilazak sela odmicao, buklija je postajala sve bogatije ukrašena. Na sebi je nosila tragove svakog doma koji je otvorio vrata i prihvatio poziv.
Poslednji poziv
Jedan detalj ovog običaja posebno me je dirnuo kada sam ga prvi put pročitala.
U pojedinim krajevima Srbije jedna kuća namerno se ostavljala za kraj. Birala se porodica za koju se verovalo da je čestita, složna i dobronamerna prema mladencima. Verovalo se da će upravo njihov blagoslov doneti sreću novom bračnom paru.
Koliko je lep ovaj običaj? Pokazuje da naši preci nisu gradili svadbe samo od muzike i veselja, već i od simbolike, dobrih želja i međusobnog poštovanja.
Više od običaja
Dok sam istraživala priču o bukliji, shvatila sam da me nije osvojio sam predmet, već ono što on predstavlja. U vremenu kada danas jednim klikom možemo da pozovemo stotine ljudi, nekada se do svakog doma išlo peške. Sedalo se za sto, razgovaralo, nazdravljalo i tek onda izgovarale reči poziva.
Možda upravo zato ovaj običaj i danas izaziva toliko emocija. Ne zato što je star. Već zato što nas podseća na vreme kada su se odnosi gradili lično, kada se poštovanje pokazivalo dolaskom na kućni prag, a radost delila sa celom zajednicom.
Verujem da upravo u tome leži lepota naših svadbenih običaja. Nisu opstali vekovima zato što su bili obavezni. Opstali su zato što su čuvali ono najvrednije što jedan narod ima: porodicu, zajedništvo i osećaj pripadnosti.
Zato sam odlučila da na ovom mestu beležim njihove priče. Ne da bismo živeli u prošlosti, već da bismo razumeli koliko je bogato nasleđe koje nosimo sa sobom i koliko je lepo kada ga, makar na trenutak, oživimo na najvažniji dan u životu.