Zašto taj običaj uopšte postoji?
Da li je to samo zabavan početak svadbenog dana ili uspomena na vreme kada žene zaista nisu imale pravo da odlučuju o svom životu?
To pitanje me je odvelo u istraživanje. I shvatila sam da odgovor nije ni jednostavan ni crno-beo.
Običaj stariji od Srbije
Mnogi misle da je “prodaja mlade” tipično srpski običaj. Zapravo, nije.
Slični običaji postojali su još u drevnim društvima širom sveta, od Afrike i Azije do Evrope. Antropolozi ih nazivaju otkupom neveste ili bride price. Kod brojnih naroda mladoženjina porodica davala je novac, stoku, tkanine, oružje ili drugu vrednu imovinu porodici devojke.
Razlog nije bio romantičan.
Brak tada nije bio samo zajednica dvoje ljudi.
Bio je savez dve porodice.
Kod Srba se ovaj običaj razvijao vekovima. Posebno je bio izražen u vreme kada je najveći deo stanovništva živeo od poljoprivrede, od 18. pa sve do početka 20. veka. U to vreme svaki član domaćinstva imao je važnu ulogu u opstanku porodice.
Kada bi se devojka udala, odlazila je iz roditeljske kuće.
Sa sobom nije odnosila samo devojačko prezime.
Porodica je ostajala bez para ruku koje su obrađivale zemlju, čuvale stoku, tkale, spremale hranu i brinule o domaćinstvu.
Zato je porodica mladoženje često davala određenu naknadu porodici mlade.
Iz današnje perspektive to zvuči kao trgovina.
Njima je to bio deo tadašnjeg ekonomskog i društvenog poretka.
Da li je žena tada bila “prodata”?
Ovo je možda najosetljivije pitanje.
Ne možemo reći da su žene bile roba.
Ali isto tako ne možemo reći da su uvek slobodno odlučivale o svom životu.
Brakovi su često bili dogovor dve porodice. Ljubav nije bila nevažna, ali nije bila presudna. Važniji su bili ugled porodice, zemlja, imovina, poreklo i sigurnost.
Naravno, Srbija nikada nije bila ista u svim svojim krajevima. Nisu svi običaji bili jednaki, niti su sve porodice funkcionisale na isti način. Postojale su sredine u kojima je devojka mogla da odbije prosidbu, ali i one u kojima se njen glas jedva čuo.
Ne smemo zaboraviti ni da žene dugo nisu imale pravo glasa, pravo na obrazovanje kakvo danas podrazumevamo niti ekonomsku nezavisnost.
Zbog toga mnogi ljudi danas običaj “prodaje mlade” posmatraju kao simbol jednog prošlog vremena.
Otkup nije isto što i miraz
Postoji još jedna zanimljiva stvar koju često mešamo.
Otkup mlade i miraz nisu isto.
Otkup je bio ono što je, u pojedinim krajevima, porodica mladoženje davala porodici devojke.
Miraz je bio ono što je porodica devojke spremala za svoju ćerku kada odlazi u novi dom.
U starim drvenim kovčezima nalazili su se ručno tkani ćilimi, vezena posteljina, košulje, peškiri, posuđe, sanduci, ponegde stoka ili novac.
Miraz nije bio poklon mladoženji.
Bio je način da devojka u novi dom ponese deo onoga što je njena porodica godinama pripremala.
Drugim rečima, brak nije bio samo ljubavna priča.
Bio je i ekonomski savez dve porodice.
Zašto brat “ne da sestru”?
Ako ste nekada bili na srpskoj svadbi, verovatno ste prisustvovali pregovorima.
Brat mlade traži više novca. Kum nudi manje. Iz kuće izlazi pogrešna mlada. Neko dovede muškarca obučenog u venčanicu. Svi se smeju.
Na kraju mladoženja ipak “dobije” svoju mladu.
Mnogi misle da je to samo moderna zabava. Zapravo, koreni ovog rituala mnogo su stariji.
Brat je u tradicionalnoj porodici imao ulogu zaštitnika svoje sestre. Simbolično pregovaranje pokazivalo je da sestru ne daje olako i da njen odlazak iz kuće ima veliku vrednost za porodicu.
Zanimljivo je da su se običaji razlikovali od kraja do kraja Srbije.
U pojedinim delovima istočne Srbije pregovori su mogli da traju veoma dugo i predstavljali su poseban deo svadbene ceremonije.
U Šumadiji se često prvo izvodila “lažna mlada”, neko prerušeni u nevestu, kako bi se kroz šalu iskušalo strpljenje mladoženje i zabavili svatovi.
Taj deo običaja opstao je do danas i mnogima je upravo on najzabavniji trenutak svadbe.
Kako se običaji menjaju
Ono što je nekada bio ozbiljan dogovor između porodica, danas je uglavnom igra.
Novac koji mladoženja simbolično daje često završi kod mladenaca, nekada se pokloni muzici, a nekada brat odmah vrati kovertu.
Negde se više ni ne traži novac.
Običaj je ostao.
Njegovo značenje se promenilo.
I upravo tu nastaje dilema.
Da li običaj dobija novo značenje kada se društvo promeni? Ili simboli uvek nose uspomenu na vreme u kojem su nastali?
Tradicija nije zamrznuta u vremenu
Pre samo nekoliko generacija brak je bio mnogo više pitanje porodice nego dvoje ljudi.
Danas ga, barem u najvećem broju slučajeva, zasnivamo na ljubavi, međusobnom poštovanju i slobodnom izboru.
Nekada je bilo sasvim uobičajeno da roditelji odlučuju za koga će se njihova ćerka udati.
Danas nam je gotovo nezamislivo da neko drugi donese takvu odluku umesto nas.
Nekada je žena odlaskom u novu kuću menjala čitav svoj život. Danas supružnici zajedno grade svoj dom. Zato nije neobično što se menjaju i običaji.
Neki nestanu. Neki ostanu, ali dobiju potpuno novo značenje. A neki izazivaju rasprave upravo zato što nas podsećaju koliko se društvo promenilo.
Dok sam pisala ovaj tekst, često sam se vraćala na razgovor sa prijateljicom. Razumela sam zašto nije želela da prisustvuje prodaji mlade. Ali sam, istražujući, razumela i zašto taj običaj postoji. Ne zato da bih opravdala njegov nastanak. Već zato što verujem da je važno da znamo odakle dolaze stvari koje i danas radimo. Jer nije isto kada nešto radimo zato što smo tako navikli i kada znamo kakvu priču taj običaj nosi.
Kao fotograf, često imam privilegiju da budem svedok upravo tih trenutaka.
Vidim kako se ljudi smeju dok kum pregovara sa bratom. Vidim kako se cela porodica okuplja ispred kuće. Vidim koliko emocija stane u tih nekoliko minuta.
Ali sada, posle svega što sam pročitala, znam da iza tih fotografija postoji još jedna priča.
Ona koja se ne vidi. Priča o tome kako su ljudi nekada živeli. Kako su voleli. Kako su sklapali brakove. Kako su gradili porodice. I kako su običaji, baš kao i društvo, vremenom počeli da se menjaju.
Ako ste stigli do kraja…
Verovatno ste, kao i ja, shvatili da iza običaja koje često uzimamo zdravo za gotovo stoje priče koje vredi ispričati.
Zato sam i pokrenula rubriku “Priče iza običaja”.
Da zajedno otkrivamo zašto radimo ono što radimo.
I da sačuvamo ne samo običaje, već i njihovo značenje.
A ako planirate venčanje i želite fotografa koji neće zabeležiti samo kako je izgledao vaš dan, već će razumeti i priče koje ga čine posebnim, biće mi zadovoljstvo da budem deo vaše priče, pogledajte moj portfolio i biće mi zaovoljstvo da odgovorim na vaše upite.
Napomena: Ovaj tekst bavi se istorijskim poreklom običaja. Njegov cilj nije da presudi da li je običaj dobar ili loš, već da objasni kako je nastao i kako se njegovo značenje menjalo kroz vreme.