Običaj stariji od Srbije
Prva stvar koja me je iznenadila bila je činjenica da prodaja mlade uopšte nije nastala u Srbiji. Slični običaji postojali su vekovima u različitim delovima sveta i mnogo su stariji od naše države. Antropolozi ih nazivaju otkupom neveste ili bride price, a nalazimo ih u mnogim kulturama — od Afrike i Azije do evropskih naroda.
Naravno, nisu svuda izgledali isto. Negde se davala stoka, negde tkanine, negde novac ili druga vredna imovina. Ali ideja je bila slična. Brak nije predstavljao samo zajednicu dvoje ljudi koji se vole, već savez dve porodice koje će od tog trenutka biti povezane.
Kod Srba se ovaj običaj razvijao vekovima, naročito u vreme kada je najveći deo stanovništva živeo od poljoprivrede. Danas lako zaboravimo koliko je tada život izgledao drugačije. Svaki član porodice imao je svoju ulogu, a rad na imanju nije poznavao radno vreme. Kada bi se ćerka udala, iz kuće nije odlazilo samo dete koje menja prezime. Odlazila je osoba koja je godinama doprinosila opstanku porodice — radila u polju, brinula o domaćinstvu, tkala, kuvala, čuvala mlađu braću i sestre.
Iz današnje perspektive lako je reći da je to zvučalo kao trgovina.
Ali istorija retko kada može da se razume ako je posmatramo isključivo očima današnjeg sveta.
Da li je žena tada zaista bila “prodata”?
Ovo mi je bilo najteže pitanje.
I što sam više čitala, to sam manje želela da dam jednostavan odgovor.
Ne možemo reći da su žene bile roba, jer to ne bi bilo tačno. Ali isto tako ne možemo reći ni da su uvek slobodno odlučivale o tome za koga će se udati i kako će živeti. Istina je, kao i obično, negde između.
Brak je vekovima bio mnogo više od ljubavne priče. Bio je način da porodice sačuvaju zemlju, imovinu, ugled i sigurnost. Ljubav nije bila nevažna, ali često nije bila presudna. U nekim krajevima devojka je mogla da odbije prosidbu, u drugim se njen glas jedva čuo. Zato mi danas nije prijatno kada čujem da neko kaže kako je to bio “lep stari običaj”, ali mi isto tako nije prijatno ni kada neko celu istoriju svede na jednu rečenicu i kaže da su žene jednostavno prodavane.
Mislim da je prošlost uvek malo složenija od toga.
I možda je upravo to ono što me je najviše privuklo ovoj temi.
Ne da pronađem odgovor ko je bio u pravu, već da pokušam da razumem kako su ljudi živeli u vremenu koje je bilo potpuno drugačije od našeg.
Kako se jedan običaj promenio
Ono što me je posebno fasciniralo jeste činjenica da je običaj opstao, iako se njegovo značenje gotovo potpuno promenilo.
Danas gotovo niko ne stoji ispred kuće verujući da zaista kupuje mladu. Ono što se nekada dešavalo iz ekonomskih i društvenih razloga pretvorilo se u malu porodičnu predstavu, u ritual koji uglavnom služi da opusti atmosferu pre nego što počne jedan od najvažnijih dana u životu dvoje ljudi.
I upravo taj trenutak uvek posmatram kroz objektiv.
Kum pokušava da “spusti cenu”, brat se pravi da ne popušta ni za živu glavu, neko iz pozadine dobacuje da je mlada mnogo vrednija, deca se smeju jer ne razumeju baš najbolje šta odrasli rade, a baka sa stepenica komentariše da bi ona tražila duplo više.
Svaki put pomislim koliko su porodice zapravo iste, bez obzira na to iz kog dela Srbije dolaze. Svi se smeju, svi glume da su ozbiljni, a niko zapravo nije ozbiljan.
I onda se dogodi trenutak koji najviše volim.
Vrata se otvore.
Na nekoliko sekundi svi zaborave šalu.
Mlada izlazi, otac je pogleda pogledom koji je teško opisati, majka joj popravi pramen kose iako je frizura odavno savršena, a brat koji je malopre tvrdio da sestru “ne da ni za milion” prvi je zagrli.
Tada shvatim da ljudi često pamte pregovore i smeh, a ja pamtim ono što se desi odmah posle njih.
To su fotografije koje porodice godinama kasnije najduže gledaju.
I tada običaj više nije u prvom planu.
U prvom planu je ljubav.
Tradicija nije zamrznuta u vremenu
Dok sam istraživala ovu temu, često sam razmišljala o tome kako danas veoma lako donosimo sud o običajima koji su nastali u potpuno drugačijem svetu. Zaboravimo da su naši pradeda i prababa živeli u vremenu u kojem se život nije merio udobnošću, već opstankom. Njihove odluke često nisu bile romantične, već praktične. To ne znači da su uvek bile ispravne, ali znači da ih ne možemo razumeti ako zaboravimo okolnosti u kojima su nastale.
Sa druge strane, jednako mi je čudno kada čujem rečenicu: “To je tradicija i zato tako treba.” Tradicija sama po sebi nije dovoljan razlog da nešto radimo. Mislim da običaji imaju smisla samo ako ih razumemo i ako u njima i dalje prepoznajemo neku vrednost.
Upravo zato verujem da svaki par ima pravo da napravi svoje venčanje po svojoj meri. Neko će želeti da zadrži svaki običaj koji pamti iz detinjstva. Neko će izabrati samo nekoliko. Neko neće želeti nijedan. I sve te odluke su podjednako legitimne.
Jer običaji postoje zbog ljudi.
Ne postoje ljudi zbog običaja.
Ono što sam naučila fotografišući venčanja
Kada nekome kažem da sam fotograf venčanja, ljudi uglavnom pomisle da najviše fotografišem prvi ples, ceremoniju ili sečenje torte. Istina je da su i to važni trenuci, ali vremenom sam shvatila da mene najviše dirnu oni koje gotovo niko ne planira.
To su oni mali, tihi trenuci između svega.
Kada deda krišom obriše suzu jer misli da ga niko ne vidi.
Kada mama, dok svi gledaju mladu, zastane na trenutak i samo je posmatra, kao da pokušava da zapamti svaki detalj tog jutra.
Kada brat, koji je pre pet minuta glasno pregovarao i glumio da sestru neće dati ni za šta na svetu, odjednom zaćuti jer je postao svestan da ona zaista odlazi iz kuće u kojoj su zajedno odrasli.
Takve stvari ne mogu da se režiraju.
One se jednostavno dogode.
Možda upravo zato toliko volim svoj posao. Fotografija me je naučila da iza gotovo svakog običaja postoji emocija koju na prvi pogled ne primećujemo. Nekada je to radost, nekada nostalgija, nekada ponos, a često sve to u isto vreme.
I zato danas, kada fotografišem prodaju mlade, ne razmišljam o koverti, cenkanju ili tome koliko je neko platio.
Razmišljam o ljudima.
O tome kako jedna porodica ispraća svoju ćerku, sestru ili unuku.
O tome kako druga porodica dočekuje novu članicu.
I koliko god se društvo menjalo, taj trenutak prihvatanja i dalje ostaje isti.
Vratila sam se razgovoru sa prijateljicom
Kada sam završila istraživanje, ponovo sam se setila razgovora koji je sve pokrenuo.
Prijateljica i dalje ne želi prodaju mlade na svom venčanju.
I znate šta?
Mislim da je potpuno u pravu.
Baš kao što mislim da su u pravu i oni koji će taj običaj zadržati, ali mu dati potpuno novo značenje.
Jer poenta, barem za mene, nikada nije bila da odlučim ko je u pravu.
Poenta je bila da razumem.
Shvatila sam da me mnogo više zanimaju priče koje stoje iza običaja nego sami običaji. Kako su nastali, kako su se menjali i zašto su neki opstali, dok su drugi nestali. Kada jednom upoznate tu pozadinu, počnete drugačije da gledate i stvari koje ste do tada uzimali zdravo za gotovo.
Možda zato što verujem da ljudi nisu zbir svojih rituala, već značenja koja tim ritualima daju.
Zašto je nastala rubrika “Priče iza običaja”
Baš iz tog razloga nastala je rubrika “Priče iza običaja”.
Ne zato da bismo govorili šta treba, a šta ne treba raditi na venčanju. Ne zato da bismo nekoga ubeđivali da zadrži ili izbaci određeni običaj. Već zato što mislim da svaka tradicija zaslužuje da je prvo razumemo.
Kao fotograf često imam privilegiju da budem svedok najlepših porodičnih priča. Neke od njih nastanu u nekoliko sekundi, a neke traju generacijama. Kada znam zbog čega je nastao neki običaj, drugačije ga fotografišem. Ne tražim samo kadar koji će biti lep. Tražim pogled, dodir ili osmeh koji će jednog dana nekome ispričati mnogo više od onoga što se vidi na fotografiji.
Možda baš zato verujem da dobra fotografija nije samo uspomena na jedan dan.
Ona je uspomena na priču.
A priče su ono što ostaje kada muzika utihne, cveće uvene, torta se pojede, a venčanica zauzme svoje mesto u ormaru.
Ako planirate svoje venčanje i važno vam je da fotograf ne bude samo neko ko će pritisnuti okidač u pravom trenutku, već osoba koja će razumeti i ono što se između tih trenutaka dešava, biće mi iskreno zadovoljstvo da budem deo vaše priče.
Ukoliko mislite da bismo bili dobar tim, volela bih da mi se javite i da zajedno dogovorimo paket koji vama najviše odgovara. Možda ćemo zajedno ispričati neku novu priču iza običaja.
Napomena: Ovaj tekst bavi se istorijskim poreklom običaja. Njegov cilj nije da presudi da li je običaj dobar ili loš, već da objasni kako je nastao i kako se njegovo značenje menjalo kroz vreme.