Prošle subote fotografisala sam venčanje.
Kada me ljudi pitaju kako izgleda moj posao, obično pomisle na fotografije. Na aparat. Na obradu fotografija. Na sve ono što se na kraju vidi.
Ali istina je da ponekad kući ne ponesem samo fotografije.
Ponesem priče.
Ponesem ljude.
Ponesem osećaje koje nisam očekivala.
Dva dana pre venčanja sedela sam kod kuće i slušala pesmu Marijo slavna koju peva Danica Crnogorčević.
Ne znam kako da objasnim šta mi se desilo dok sam je slušala.
Nije to bila tuga.
Nije bila ni sreća.
Pre bih rekla da me je pesma podsetila na nešto što sam negde duboko znala, ali sam usput zaboravila.
Na veru.
Na zahvalnost.
Na to da ne moramo uvek da imamo odgovore na sva pitanja koja sebi postavljamo.
A ja ih, priznajem, postavljam mnogo.
Poslednjih godina često sam se pitala da li sam na pravom putu.
Da li radim ono što treba.
Da li sam zakasnila za neke stvari.
Da li će sve ispasti kako treba.
Verovatno zato ta pesma nije pronašla mene slučajno.
Dva dana kasnije stajala sam na jednom prelepom venčanju na otvorenom.
I bilo je baš onako kako zamišljate kada neko kaže da je atmosfera bila posebna.
Ne zato što je sve bilo savršeno.
Nego zato što je bilo iskreno.
Bend je svirao Gypsy Kings.
Pa Erosa Ramazzottija i slične pesme.
Ljudi su pevali.
Parovi su plesali.
Deca su jurila između stolova.
A ja sam se više puta uhvatila kako fotografišem i istovremeno pevušim.
To verovatno nije u opisu posla fotografa, ali eto.
U jednom trenutku sam podigla pogled i ugledala drugaricu sa fakulteta.
Nismo se videle skoro deset godina.
Nedugo zatim srela sam još jedno lice iz tog perioda života.
Nekoga koga takođe nisam videla čitavu deceniju.
Onda sam srela i klijentkinju iz svog sadašnjeg posla.
I u jednom trenutku mi je bilo smešno.
Kao da je neko odlučio da na jednom mestu okupi različite verzije mog života.
Studentske dane.
Posao kojim se danas bavim.
Fotografiju.
Stare priče.
Nove priče.
I mene negde između svega toga.
Koliko god godina da imamo, mislim da svi u sebi nosimo sve svoje verzije.
I onu od dvadeset godina.
I onu koja je tek počela da radi.
I onu koja je bila uplašena.
I onu koja je bila hrabra.
Tog dana sam ih nekako srela sve odjednom.
A onda se dogodio trenutak koji me je najviše dirnuo.
Mladoženja je uzeo mikrofon.
Počeo je da se zahvaljuje ljudima koji su došli.
Porodici.
Prijateljima.
Svima koji su deo njihovog života.
Ali nije stao na tome.
Pomenuo je i one koji više nisu među nama.
Ljude koji bi voleli da su tog dana bili tu.
I zahvalio se Bogu na danu u kojem slavi ljubav i brak okružen ljudima koje voli.
Ne znam da li su drugi primetili, ali ja sam u tom trenutku brisala suze.
Možda zato što sam poslednjih godina sve više svesna koliko toga uzimamo zdravo za gotovo.
Koliko često mislimo da će ljudi koje volimo zauvek sedeti za istim stolom.
Koliko zaboravimo da kažemo hvala.
Koliko retko zastanemo.
Kasnije sam ugledala Danicu Crnogorčević.
Baš nju.
Baš na tom venčanju.
Prišla sam joj i rekla da sam samo dva dana ranije slušala njenu pesmu i plakala.
Nasmejala se onim toplim osmehom koji imaju ljudi koji ne žure nigde.
I rekla:
“Slušaj uz Božiji blagoslov. Svako dobro.”
To je bila kratka razmena.
Možda svega nekoliko sekundi.
Ali nekako mi je ostala u srcu.
Pred kraj večeri videla sam malu devojčicu kako se sapliće i pada.
Nije plakala.
Verovatno joj nije ni trebalo ništa.
Ali sam je ipak uzela za ruku i odvela do mame.
Dok sam se vraćala nazad, pomislila sam kako su baš takvi trenuci razlog zbog kog volim fotografiju.
Ne veliki.
Male stvari.
One koje većina ljudi i ne primeti.
Jedno dete.
Jedna ruka.
Jedan pogled.
Jedna rečenica.
Jedna pesma.
Kada sam se te večeri vratila kući, nisam razmišljala o tome koje sam fotografije napravila.
Razmišljala sam o tome koliko je život neobičan.
Kako ume da spoji ljude koje nisi video deset godina.
Kako ume da te dovede pred osobu čiju si pesmu slušala dva dana ranije.
Kako ume da te rasplače na govoru potpunog stranca.
I kako ponekad, sasvim neočekivano, dobiješ podsetnik da je mnogo više stvari na svom mestu nego što misliš.
Možda zato volim ovakve dane.
Ne zato što su veliki.
Nego zato što nas nežno podsete da život nije sastavljen samo od planova, rokova i briga.
Već i od malih trenutaka koje nikada ne bismo mogli da isplaniramo.
A baš oni često ostanu sa nama najduže.