Kada sam razmišljala o tome o kom običaju da pišem ovog puta, prvo čega sam se setila bilo je bacanje sita preko krova. Kao dete, na svadbama po Šumadiji to je bio gotovo neizostavan trenutak. Svi bi zastali, gledali u krov i navijali da sito ostane gore. Tada nisam ni razmišljala zašto se to radi. Bilo je sasvim normalno da je deo svadbenog dana.
Danas, kada fotografišem venčanja, primećujem da ovaj običaj viđam sve ređe. Upravo zato mi je bilo zanimljivo da otkrijem kako je nastao i zašto je našim precima bio toliko važan.
Ispostavlja se da bacanje sita nije bilo samo simpatičan običaj, već deo mnogo šire simbolike. U tradicionalnoj srpskoj kulturi svadba nije predstavljala samo slavlje, već i važan životni prelazak. Dolazak mlade u novi dom bio je početak novog poglavlja, pa su gotovo svi običaji imali zadatak da mladencima požele sreću, mir i blagostanje.
Posebno mi je privuklo pažnju to što je upravo sito izabrano za ovaj ritual. Nekada je ono bilo jedan od najvažnijih predmeta u domaćinstvu. Njime se prosejavalo žito, odvajalo ono što vredi od onoga što treba odbaciti, pa je vremenom postalo simbol dobrog početka, reda i napretka.
Ni ono što se nalazilo u situ nije bilo slučajno. Najčešće su to bili žito, kukuruz, orasi ili novčići, a svaki od tih darova nosio je svoju poruku. Žito je simbolizovalo plodnost i život, kukuruz obilje, orasi snagu i dugovečnost, a novčići želju da u kući nikada ne nedostaje svega onoga što je potrebno za srećan život.
U mnogim krajevima Srbije mlada je po dolasku bacala sito preko krova, a verovalo se da će, ako se ono zadrži, i sreća ostati u tom domu. Danas na to gledamo drugačije, ali mi je lepo što su naši preci kroz ovakve rituale pronalazili način da mladencima požele sve ono što se ne može kupiti — ljubav, slogu, zdravlje i zajedništvo.
Možda je baš zato pomalo šteta što se ovaj običaj sve manje viđa. Nije važno da li verujemo da će sito na krovu doneti sreću. Važno je da iza njega stoji priča koja nas podseća koliko su nekada i najmanji detalji imali značenje.
Baš zbog takvih priča volim da istražujem svadbene običaje. One nas podsećaju da venčanje nije samo lepo organizovan događaj, već zbir uspomena, porodične tradicije i trenutaka koji ostaju da se prepričavaju mnogo godina kasnije. A upravo takve trenutke najviše volim da sačuvam svojim fotografijama.